Ponešto Zapisano

Recenzija knjige

Pisac: Emanuele Trevi

Izdavač: Geopoetika

Naslov originala: Qualcosa di Scritto

Radnja ovog romana prati mladog pisca koji radi u Fondaciji Pazolini, tragično preminulog italijanskog pisca, i njegov odnos sa direktorkom fondacije, koju od milošte naziva Ludačom. Ono što sledi je jedno surealno filosofsko putovanje u dubine prošle i sadašnje književnosti. Njegova priča se prepliće sa odlomcima iz poslednjeg nedovršenog Pazolinijevog dela pod naslovom Nafta. Koji je jedan surealan i izrazito vulgaran, na filosofski način, opis italijanskog društva sedamdesetih godina dvadesetog veka. Moram vas upozoriti, negde na polovini knjige će vas uhvatiti nemoćni bes, jer zapravo nemate pojma o čemu se roman radi, niti šta pisac želi da kaže. A to se neće promeniti ni kada dođete do kraja knjige, evo ja ni sada nemam pojma šta je pesnik hteo reći, pogotovo sa samim krajem romana. Mislim da ovaj roman spada u romane kategorije Uliks – Džejmsa Džojsa, a to je da ne znaš šta si pročitao, ali ti je vrlo drago da ga jesi pročitao. To je zapravo vrlo retka kategorija romana. U ovom slučaju to je potpuno istina, iako nemam pojma šta je pisac hteo reći, ja sam vrlo zadovoljan što sam ga pročitao. Velika prednost ovog romana je što je jedno šest, ako ne i sedam puta, kraći od gore pomenutog Uliksa, te mu i to ide u korist. Moram da kažem da ovaj roman nije za svakog, ali ako volite filosofski nabijena dela sa tek malim dodirom surealnosti, onda je ova knjiga za vas. Do sledećeg čitanja.

Advertisements

Snežna Linija

Recenzija knjige

Pisac: Emanuel Ruben (Emmanuel Ruben)

Izdavač: Akademska Knjiga

Naslov originala: La Ligne des Glaces

Radnja ovog romana prati mladog francuskog diplomatu u jednoj baltičkoj zemlji koja je do nedavno pripadala SSSR, tamo dobija zadatak da odredi tj. utvrdi granicu između Evropske Unije i Rusije. Iako se radnja romana dešava u baltičkoj zemlji, mi ćemo se prepoznati u njemu jer opisuje savršeno momenat u kojem se mi kao nacija nalazimo, doduše oni na kraju tranzicije ili pred kraj, a mi u večnom limbu tranzicije ka EU koja nas možda želi a možda i ne. Pisac nas tako dobro upoznaje sa dotičnom zemljom da ćete dok čitate samo klimati glavom u znak slaganja. Ovo je prvo delo koje sam pročitao a da satirično gotovo sarkastično opisuje EU a i Zapad uopšte. Nemojte pogrešno da me razumete ismeva on i zemlju domaćina. Ovo delo je pravo osveženje za nas evroskeptike. Pisac nas brižljivo i fantastično lako uvodi u svet birokratije, a i vala korumpirane birokratije, bilo da je zemlje domaćina, bilo Francusku, ili pak same EU. Sarkastično ismeva novi svedski poredak koje su ustrojile zemlje Zapada. Ismeva i nove zemlje nastale u poslednjih trideset godina, ništa mu nije sveto. Jedno pre svega vrlo zabavno štivo, iako je kraj malko, meni se čini, zbrzan. Toplo vam preporučujem ovu knjigu. Do sledećeg čitanja.

Happy

Tv show

Uloge: Kristofer Meloni (Christopher Meloni), Riči Koster (Ritchie Coster), Lili Mirođnik (Lili Mirojnik), Paton Osvald (Patton Oswalt)

Evo već dva dana je prošlo od kako sam pogledao ovu seriju i dalje ne znam šta sam gledao. Znam samo da mi se jako svidelo. Priča prati bivšeg detektiva koji je sad plaćeni ubica, a koji se daje u potragu za svojom nestalom ćerkom. Može se iz sinopsisa pomisliti kako nije teško pogoditi o čemu se radi, ali verujte mi na reč uopšte nije tako. Od prve scene ova serija vas uvodi u svet toliko bizaran i mračan da je to nemoguće opisati. Jedno izrazito traumatično iskustvo, moram priznati. Mislim možete zamisliti koliko je serija bolesna kad već u prvoj sceni Melonijev lik zamišlja kako puca iz dva pištolja sebi u glavu, a potom pleše uz Božićnu pesmu. Bizarno, ali isto tako i neodoljivo smešno. Serija je prepuna takvih scena. Crni humor joj je na najvećem nivou od svega što je u poslednjih par godina izašlo iz Holywooda. Prosto je milina gledati je. A da ne spominjemo malog plavog jednoroga. Principal fotography je u ovoj seriji na izrazito visokom nivou, vidi se da su vodili računa. Svaka epizoda je fantastično režirana, nijedna ne zaostaje ni jedan jedini korak. Serija vam ne da ni jednu jedinu sekundu predaha od svoje bizarnosti, mene obično nerviraju flešbekovi, ali u ovoj seriji mi nimalo nisu smetali, jer su u pojedinim delovima bili čak i više bizarniji nego sadašnji tok. Paton Osvald je kao i uvek majstorski pozajmio glas malom plavom jednorogu. Veliko iznenađenje za mene je bila Lili Mirođnik, dosad je nigde nisam gledao, ali ovu ulogu je razbila. Riči Koster je fenomenalno odglumio malko prolupanog mafijaša. Mislim da na Melonija ne treba trošiti reči, i ovde je odradio majstorski posao, a to zapravo govori jako malo o tome koliko je ovaj lik komplikovan za glumiti. Pored tih glumaca, u seriji se kao sporedni likovi pojavljuju još more poznatih glumaca, svi do jednog su odradili dobar posao. Serija ima osam epizoda i kroz ceo njihov tok te zadirkuje nekom većom mitologijim, o kojoj do kraja ništa ne saznaš. Zato sam na početku i rekao da još ne znam šta sam gledao, ali to mi nimalo nije smetalo da apsolutno uživam u ovoj seriji. S’ obzirom da je serija rađena po stripu totalno nešto drugačije sam očekivao, ali me je i ovo što sam dobio potpuno oduševilo.

Ocena:

5/5

Do sledećeg gledanja.

Terror in Resonance

Anime

Br. ep.: 12

Radnja anime prati dva dečaka koji izvršavaju terorističke napade u Tokiju. Prvo što moram da kažem je da sam puno očekivao od ove anime, i u prvih pet epizoda ova anima je čak i premašila moja očekivanja. Ali onda ubacuju Amere u celu priču i odlazi u totalno blesavom, da ne kažem glupom pravcu. Pogotovo što su taj ark završili kako su završili u desetoj epizodi, tako da njihov ulazak u celu priču nije ni bio potreban. Ne samo što nije bilo potrebno nego je i celu animu učinilo antiklimatično. Oni što je dobro uradjeno, naravno pored odlične animacije, su likovi koji su fantastično odrađeni, jer tokom svih epizoda navijate i za detektiva koji ih lovi i za klince teroriste. Što je zapravo jedan veliki oksimoron, sigurno se pitate kako je moguće, ali eto moguće je, to samo pokazuje koliko su se pisci potrudili oko likova. Naravno da je ispod svega zavera koje se konkretno dotiču tek u poslednje tri epizode. Kraj mi se isto jako svideo posle tih nesrećnih pet epizoda završili su je fantastično i koliko-toliko se iskupili za promašaje. Ali ipak ostaje velika šteta tih pet epizoda koje su upropastile ovu anima, da su samo nastavili kako su krenuli prvih pet epizoda ova anima bi bila fantastična, ovako ostaje gorak ukus u ustima. Što je šteta.

Ocena:

3/5

Do sledećeg gledanja.

Vreme je…

Mislim da je pravo vreme da popričamo o omiljenim knjigama. Svi mi imamo knjige koje su nam drage ili koje su nam promenile percepciju stvari. Mi koji više čitamo znamo da knjige itekako znaju da ostave dubok utisak na nas. Da prosto ne možemo da prestanemo da mislimo o njima, a ima i onih kojima se redovno vraćamo. Malo je da kažemo, ‘ajde reci mi omiljenu knjigu, nas strasne čitače to je kao da pitaš koga od rođaka više voliš, zato sam odlučio da zaokružim broj na TOP 10. U tih deset može mnogo da stane, jasno mi je da i to nekome može da bude malo, ali negde crtu moramo podvući. Može da se desi da neko pomisli da sam sa ovim trebao da počnem ovaj blog, ali kad pogledamo u velikoj šemi stvari, zapravo nikad nije kasno da pričamo o omiljenim knjigama. Pogotovo zato što kad što više čitamo knjige se samo smenjuju u top deset. Zato evo sad i mojih TOP 10:

1. Aleksandar Dima – Grof Monte Kristo

2. Haruki Murakami – Norveška Šuma

3. Dž. R. R. Tolkin – Gospodar Prstenova

4. Orhan Pamuk – Crna Knjiga

5. Dejvid Edings – Belgarijada (serijal)

6. Umberto Eko – Praško Groblje

7. Zoran Živković – Trilogija Papirus

8. Haruki Murakami – 1Q84

9. Ursula Legvin – Leva Ruka Tame

10. Džejms Klavel – Šogun

Eto to su mojih deset omiljenih knjiga do danas, ko zna možda ću ovih dana pročitati neku koja će mi se još više svideti i koja će upasti na ovu listu. Pošto sad znate moje, koje su vaših 10 omiljenih knjiga?

Trilogija Papirus

Recenzija knjige

Pisac: Zoran Živković (ne političar)

Izdavač: Zavod za Udžbenike

Ova knjiga se sastoji iz tri romana o Inspektoru Lukiću:

1. Poslednja Knjiga

Slučaj tri smrti u knjižari Papirus.

2. Veliki Rukopis (prvobitno objavljen po naslovom Nadji Me)

Slučaj nestalog pisca.

3. Zbornik Mrtvih

Inspektoru Lukiću na raznim mestima ostavljaju čudne knjige a ljudi nestaju.

Posle ovog kratkog uvoda moram da kažem da sam na ovu celokupnu trilogiju u jednoj knjizi, naleteo u biblioteci sasvim slučajno i nisam se dvoumio da li da je uzmem, jer je Zoran Živković bio omiljeni pisac mog pokojnog uje, tako da mi ni jedna druga preporuka nije bila potrebna. Iako se u prvi mah čini kao klasični detektivski romani, oni su nešto totalno drugačije, ubacivanje saj faja u celu priču ovo delo stavlja na posebno mesto u detektivskom žanru. Od prve strane Živković plete priču koja prosto ostavlja bez daha,ubistva, nestanci, čudne knjige, sa suptilnim humorom vas vode do jednog najboljeg kraja, bolje reći najoriginalnijeg kraja u zadnjoj knjizi trilogije. Koji me je moram priznati oduševio, a i u isto vreme ostavio bez daha. Ovo je prvo Živkovićevo delo koje sam pročitao i moram da kažem da sam postao fan, moj uja je bio u pravu. Ovim delom je Živković meni pokazao zašto ga smatraju majstorom svetskog saj faja, uveren sam da će i vas ubediti. Kao i mnogi drugi ljudi i on je više cenjen napolju nego ovde, takvi smo. Jer prvo pitanje koje mi je bilo postavljano dok sam odgovarao na pitanje koju knjigu sad čitam jeste jel’ političar? Jok. Meni za ovaj roman stvarno, ali baš stvarno ponestaju superlativi. U poslednjih godinu dana pročitao sam mnogo knjiga, a ova mi se najviše svidja od svih koje sam pročitao. Ova knjiga mi se toliko svidela da je ušla u mojih top deset, ali o tome neki drugi put. Toplo vam je preporučujem. Do sledećeg čitanja.

Marvel vs DC

Čitam razne kolumne, tvitove i gifove kako je Marvel bolji od DC-ja i moram da kažem da se ne slažem sa tim. Meni je DCU mnogi bolji od MCU iz prostog razloga što je mračniji, a i više je za odrasle. Marvel mi je tako childproof. Oduvek sam više pobornik mračnijih filmova, valjda mi se zato i više svidja DC. Jedino što je nazovi mračno u Marvelu su X-man. Nemojte pogrešno da me shvatite uživam ja i u Marvelovim filmovima, kao što su Iron Man 1 i 2, Capetain America 1 i 2, Avengers 1, 2 isto nije loš, ali mi nije wow. O Deadpool-u ne treba ni trošiti reči, svi X-man su mi dobri, da čak i Apokalipsa koji je mnogima loš film. Sa Loganom su napravili fantastičan film. Ali isto tako Marvel ima isto kao i DC svoje glupost filmove, kao npr. Ant-man, Iron Man 3, Captain America 3, Tor 2, Hulk, bilo koji. A od serija tu su Jessica Jones, Marvel Agents of SHIELD, Inhumans itd. Prve tri epizode Džesike Džons su nešto najbolje što sam gledao, ali posle toga su otišli ko zna gde i sve upropastili. Pogotovo sa glavnim negativcem, mogla je da ga se reši već u trećoj epizodi ali su pisci odužili priču na čitavu sezonu, što je šteta jer serija je imala potencijal da bude fantastična. Drugu sezonu nisam ni pogledao. Luk Kejdž nije loš ali isto tako nije ni nešto posebno, a sve što mogu da kažem o Iron Fist-u je da je čisto Iron Shit, da prostite. Panisher je fantastičan jer se više tiče teorije zavere nego save the world priče. Dok u DCU jedini promašaj je, ono hvalim te Bože da je gotovo, Suicide Squad. Nolanova trilogija, iako ne pripada DCU je najbolji serijal o nekom superheroju ikada. Mnogi su imali problem sa Ben Aflekom kao Betmenom, ali ja nisam bio od tih, strpeo sam se da vidim kakav će biti, jer sam imao osećaj da će pocepati ulogu i vala baš sam bio u pravu. Bejl je ulogu Betmena odveo u mračnije vode, ali Aflek je otišao još dalje, baš kako je zamišljen u stripu. O V for Vendetta ne treba ni trošiti reči, prejak jedan film. Elem, tu ima još jedna interesantna činjenica, a to je da su DCijevi heroji uglavnom sa moćima koji nemaju posledice, dok Marvelovi svi imaju neku. I još jedna stvar, sad je aktuelan film Infinity War, zamislite samo da je tu Supermen dva udarca i Tanos gotov, kraj filma posle deset minuta. Mnogi zaborave koliko je teško pisati scenarije za tako jedan premoćan lik. Jedino što mi se ne sviđa kod DCija je što sam čitao proteklih meseci ba raznim filmskim portalima su vesti o novom Betmenu. Ispalo je kao da režiser nema pojma šta radi, te film neće biti smešten u DCU, nego će više biti noir nego bilo šta drugo, da bi se posle predomislio i rekao kako će ipak biti iz DCU, ali prikval, što je debilana posebne vrste. Odmah odpustiti dotičnog, ne treba ti više nego to, da budeš siguran da će zasrati ceo film. Daj Bože da grešim. I ja kad pišem se isto tako predomišljam, ali batac be izlaziš u javnost, sve i da ga je studio naterao da se predomisli, zar nije bilo bolje da kaže prvo studiju, pa da se dogovore iza kulisa, a ne ovako, pokušao da bude pametan pa dobio po nosu, ali da bi mu dozvolili da sačuva ego, dozvolili su prikval, koja glupost sa njihove strane. Da razjasnimo ovo je samo u slučaju kad neko drugi ima vlasništvo nad delom, onda MORAJU da se pitaju, jer su oni odgovorni za flop više nego režiser. Elem, da se vratimo malko nazad, ima i u DCiju stvari koji mi se ne dopadaju, kao onaj molim ti se Bože da ih zaboravim, Betmeni iz devedesetih, Supermen 3 i 4, isto iz prošlog veka, pa tu je onda i Arrow koji mi toliko ide po ganglijama da je to strašno, te ubija sa gustom, te neće da ubija. ALO, lik je antiheroj ako mu izbaciš tu crtu nije ništa posebno. Što je baš šteta jer je serija mogla da bude fantastična. Tu je i onaj prikval Supermena Smolvil, koji me smara za medalju, a o Gotamu bolje i da ne komentarišem. Poenta cele ove baljezgarije je da se meni više sviđa DCU. Ali isto tako je poenta da su oni toliko različiti da su zapravo neuporedivi, a sve ostalo je samo stvar ukusa. Do sledećeg pametovanja.